Intervju – Branko Golubović (Goblini)

https://i1.wp.com/images2.kurir.rs/slika-724x489/branko-golubovic-golub-goblini-muzicar-srbi-foto-zorana-jevtic-1441319706-733351.jpg
Foto: Zorana Jevtić

Dvadesetpet godina postojanja obeležavaju šabački Goblini, a beogradski i novosadski koncerti 24. i 25. marta, uz onaj u matičnom gradu čiji datum još nije preciziran, svakako važe za najudarnije događaje u 2017, kada će centralni repertoar biti posvećen albumu “U magnovenju”.

Bio je to povod za intervju sa frontmenom benda, pevačem Brankom Golubovićem Golubom, koji se bavi humanitarnim radom u Etiopiji.

– Nisam u toku svega toga što se trenutno dešava po pitanju naših koncertnih aktivnosti. O tome vodi računa basista Vlada, koji je i menayer Goblina. Beograd 24. marta i Novi Sad dan kasnije biće koncerti kojima želimo da proslavimo 20 godina od izdanja albuma “U magnovenju” i da se na taj način podsetimo koliko smo omatorili. Samim tim, koncepcija oba nastupa će se bazirati na izvođenju, nadam se, svih pesama s tog albuma u kombinaciji sa presekom kompletne dosadašnje diskografije benda. Ljudi će imati mogućnost da uživo čuju neke od pesama koje smo do sada retko izvodili, kao što su: “On”, “Vođa”, “On je ona je”, “P 5” i “Kraj”.

Razgovarao: Sava Savić

Kada i kako ste odlučili da život posvetite humanitarnom radu i u kojim zemljama ste do sada radili?

– Humanitarnim radom sam počeo da se bavim nakon što sam upoznao svoju bivšu suprugu koja je u to vreme radila za jednu od organizacija sličnog tipa. U startu me je privukla ideja da svoje znanje, energiju i vreme iskoristim na način na koji bih mogao da pomognem nekom kome, ne retko i život zavisi od toga. Mislim da svi imamo u sebi tu neku crtu humanizma koju iskazujemo na različite načine. Ja sam izabrao ovaj put. Do sada sam proveo više od 17 godina života radeći u Srbiji, Avganistanu, Šri Lanci, Pakistanu, a sada živim i radim u Etiopiji. Bavim se poslom koji je izuzetno dinamičan ali i zahtevan i stresan. Nije lako odlaziti na teren i obilaziti bolnice u kojima se leče deca od neuhranjenosti, stara dve godine, a teška manje od tri kilograma. Sve to zahteva da si jak i da si izuzetno motivisan za to što radiš.

Bogato iskustvo svakako sa sobom nosi i zanimljive angedote?

– Posao koji obavljam donosi i određene rizike, naročito kada se radi u zemljama pod ratnim dejstvima. Sećam se jednog odlaska na teren u Avganistanu. Prolazili smo kroz neko veće mesto i bio je red da se javimo njihovom veću staraca ili ,,Shuri’’ kako je oni nazivaju. Uporno su zahtevali od nas da ostanemo na ručku, što meni nije odgovaralo pošto sam znao da ćemo izgubiti dosta vremena a trebalo je putovati još par sati. Na kraju, na njihovo insistiranje, ipak sam rešio da ručamo s njima. Ono što se malo kasnije desilo, svega sat vremena vožnje odatle, bio je napad Talibana na jedan vojni konvoj. Da smo rešili da nastavimo naš put bez ručka, uleteli bismo u unakrsnu vatru i verovatno bili pobijeni. Ovi likovi su to znali, a pošto smo im bili OK i pošto su shvatali da smo svojim radom pomagali ljudima, rešili su da nam spasu glave.

Situacija na domaćoj pank sceni, koji bendovi Vam se dopadaju?

– Nikad nije bilo više bendova. Problem je medijski prostor koji nemaju u meri u kojoj im je potreban, kao i previše oslanjanja na promovisanje toga što rade putem socijalnih mreža i Jutjuba. Mislim da se na taj način stvari ne mogu pokrenuti na najbolji način. Mejnstrim mediji su bili i ostali najbitnija stavka promovisanja muzike i umetnosti uopšte. Bendovi moraju da se trude da još više sviraju, gde god to mogu i kada god mogu. Moraju više i da putuju i da predstavljaju svoj rad ljudima koji žive u drugim gradovima. Ako nema koncertnog prostora i organizacije, neka to odrade sami. Tako se nekad radilo u Srbiji. Što se bendova tiče, ima ih mnogo: Iskaz, Cigla in d vugla, D ZOO, Replikants, M.U.D.A., RNDM, DOK 7, LUR, Sprž, Siempre Peligroso, Neprijatelj prelazi zeku, Bunker 13 itd. Garantovano sam ih zaboravio bar još desetak, ali sam pre desetak dana čuo novosadsku grupu Divlje svinje. Kakva energija! Svaka čast.

Koliko često bend mora da otkaže koncert jer niste u prilici da izdejstvujete dolazak?

– Mi smo bend koji od tri-četiri ponuđena koncerta, odsvira jedan. Jednostavno, ne mogu da se izorganizujem na takav način da radim humanitarni posao kako treba udaljen nekih 7000 kilometara od Srbije, da posvetim određeno vreme svojim klincima, a i da se pojavim na svakom koncertu na koji nas pozovu. Neka vrsta balansa morala je da se napravi. Po meni je mnogo veći uspeh to što su Goblini odsvirali sve te koncerte koje su potvrdili da će odsvirati.

U današnje vreme nije retkost da avionski let kasni. Koliko Vam takve situacije prave problem?

– Po tom pitanju smo do sada imali sreće. Samo jednom je bilo gusto, kada sam imao malo više od pola sata da u Rimu uhvatim let za Beograd. Sećam se da smo već istraživali alternativne opcije kojima bih se dovukao do Beograda, a najbolja od njih je bila preko Splita s cenom karte (kupljenom u poslednjem trenutku) jednakom skoro celom honoraru koji smo trebali da dobijemo te večeri. Bilo je bitno samo odsvirati taj koncert i ne razočarati ljude koji su kupili kartu. Srećom, uspeo sam da se u poslednjem trenutku ukrcam na let za Beograd i pojavim na vreme na svirci.

Napravite kratak presek karijere Goblina sa, prema Vašoj oceni, prelomnim momentima?

– Izuzetno teško pitanje da se na njega odgovori bez određene doze subjektivnosti. Mislim da su po meni ključni momenti benda oni za koje ne zna preteran broj ljudi, jer nisu vezani za punjenje koncertnih dvorana, prva mesta na top listama itd. Jedan od najbitnijih momenata karijere kada sam shvatio da smo bend, a ne gomila individualaca, vezan je za naš nastup u Novom Sadu davne 1994. godine. Bili smo u tolikim dugovima nakon snimanja, izdanja i promocije albuma ,,Istinite priče Prvi deo’’ da bukvalno nismo imali kinte ni da klopamo. U toaletu kluba u kom smo te večeri nastupali, ugledao sam u klozetskoj šolji lovu koja je nekom najverovatnije ispala iz yepa i ko je s punim pravom rešio da je tu i ostavi. Pozvao sam Vladu koji je bio blizu mene i na “je’n, dva, tri” smo zavukli ruke u šolju, izvukli novac i odneli ga bendu kako bi za nju mogli da popijemo par piva i pojedemo nešto.

A ključni momenat na ličnom polju?

– Ono što smatram jednim od ključnih momenata mog života, i to ne samo kao muzičara nego i kao humanitarnog radnika, a i čoveka uopšte, desio se pre dve nedelje. Saznao sam da su u jednoj šabačkoj osnovnoj školi predstavljali deci biografije istaknutih šabačkih umetnika. U toj grupi titana kao što su šabački pisac Laza Lazarević i pesnik Stanislav Vinaver, pojavila se, i dalje smatram neopravdano, moja malenkost. Međutim, nakon predavanja deci koje je održano i prezentacije moje poruke njima koju sam snimio i poslao im, dobio sam par izuzetno dirljivih pisama koja su me samo podsetila na činjenicu koliko je bitno to što radimo i koliko moramo da vodimo računa o tome kakve poruke prenosimo klincima. Sve više uviđam da u današnje vreme takozvane javne ličnosti ne da ne vode računa o tome, nego smatraju da svojim skandaloznim ponašanjem podižu sebi rejting i na taj način grade imiy. Veliki broj medija ih u tome svesrdno podržava, što je žalosno i sramno.

Kako objašnjavate činjenicu da sa godinama raste i vaša popularnost?

– Kvalitetom pesama koje pravimo u kombinaciji sa, što je možda i bitnije, energijom koju sa bine dajemo ljudima. Goblini su bend koji živi za koncerte, a to ljudi mogu da osete. To ne može da se isfolira.

Odakle crpite inspiraciju i da li je Srbija nepresušni izvor ideja za bend?

– Od svega što nas okružuje. Volimo da slušamo ljude oko sebe i sve što ih muči ili što im daje snagu da nastave da hodaju kroz život u ovim teškim vremenima. To su ljudi koji razmišljaju na isti način kao i mi, a teme imaju priličan zajednički presek. Sama činjenica da smo mi, za razliku od njih, u mogućnosti da te neke stvari pretočimo u pesme i javno ih podelimo sa hiljadama ostalih istomišljenika, oduvek smo koristili i koristićemo. Naravno da su većine tih tema odraz trenutne situacije u našoj zemlji i to ne samo trenutne, nego, sad već možemo reći, i istorijske. To je jedan od razloga zbog kojeg naše pesme nastale ranih devedesetih još uvek zvuče savremeno i refleksija su sociološke, političke i svake druge slike ove zemlje. Jedva čekam da to više ne bude slučaj i da Goblini postanu irelevantan bend.

Imate li vremena i koliko da, kada ste daleko od benda, slušate muziku i pratite inostranu scenu?

– Slabo. Baš slabo. Radim puno, a trudim se da ostatak vremena provedem s mojim klincima. Voleo bih da mi dan traje 48 sati.

HODATI KROZ ŽIVOT

Volimo da slušamo ljude oko sebe i sve što ih muči ili što im daje snagu da nastave da hodaju kroz život u ovim teškim vremenima. To su ljudi koji razmišljaju na isti način kao i mi, a teme imaju priličan zajednički presek. Sama činjenica da smo mi, za razliku od njih, u mogućnosti da te neke stvari pretočimo u pesme i javno ih podelimo sa hiljadama ostalih istomišljenika, oduvek smo koristili i koristićemo.

dnevnik.rs

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s