Intervju – Ana Popović

Kada sam sa desetak godina „pustila” prvi rif na električnoj gitari, osećaj koji sam u tom trenutku imala je neopisiv.

Tad sam znala da je to moja pasija. Ništa se ne može porediti sa osećajem kada izađem na scenu sa svojim instrumentom, ta sloboda je nezamenljiva – ovako priča naša najpoznatija gitaristkinja Ana Popović, koja je od Radomira Mihajlovića Točka „pekla zanat” sa beogradskom grupom „Haš”, naučila lekcije i odavno napravila ime u Americi.

Kad Springstin hvali

Fantastičan je osećaj, priznaje Ana, kada joj je pokojni Bi-Bi King rekao da „poznaje gitaru”, kada Brus Springstin izjavi da je „đavolski dobra gitaristkinja”, i kada je hvale Badi Gaj ili Bili Gibons iz „Zi-zi topa”:

– U Americi je toliko muzičara koji sjajno rade, i neverovatno je da Springstin izdvoji moje ime, iako ga nikad nisam upoznala. Sa Bi-Bi Kingom i Badijem Gajem sam se upoznala, i ti susreti su bili sjajni. Badi mi je čak rekao da je slušao moju prvu solo ploču, pre 12 godina, što je bio veliki kompliment. Oduševila sam se i rečima Bilija Gibonsa, jer sam odrastala na „Zi-zi topu”. To mi je dokaz da sam na pravom putu.

Gitaristkinja, pevačica i kantautorka koju su hvalile svetske zvezde, ali i renomirani muzički magazini, održaće 31. maja koncert u beogradskom „Hangaru”. I to samo nekoliko dana nakon objavljivanja osmog studijskog albuma „Trilogy”, koji je, kako priznaje u razgovoru za „Politiku”, njen najambiciozniji projekat u karijeri:

– Mnogo pesama, tri različita stila muzike, tri različita producenta, tri različita benda, studiji u različitim gradovima… Planiranje te ploče trajalo je skoro dve godine, a samo snimanje tačno 365 dana. Prvi disk, koji sam nazvala „Morning”, jeste soul-fank ploča, druga je bluz-rok ploča „Mid-Day”, a oduvek mi je želja bila da snimim i džez ploču, tako da je „Midnight” treći deo albuma.

Ako je diskografija u krizi, kako se onda isplati objavljivati albume, naročito trostruke kakav je vaš?

Želela sam da objavim trostruki album, uprkos tome što svi pričaju da ljudi više ne kupuju ploče. Već nekoliko godina sama izdajem svoje ploče. Imam svoju etiketu „ArtisteXlusive”, a trudim se i da zadržim digitalnu prodaju.

Danas ima mnogo ljudi koji daunlouduju muziku. Ima i onih koji je skidaju ilegalno, ali ima i mnogo onih iz Kine, Japana koji legalno preuzimaju muziku, za ne tako basnoslovnu cenu, od, na primer, 90 centi po pesmi. Zato je moj savet muzičarima da sve preuzmu u svoje ruke.

Nedavno ste ponovo bili deo gitarskog događa godine, turneje „Experience Hendrix”, treći put zaredom kao jedina žena među 16 vrsnih gitarista, kojom odajete počast Džimiju Hendriksu…

Hendriks mi je bio uzor. Niko mu ništa nije mogao. Zato je i danas veliki, svirka sjajna, pesme takođe, ali i harizma opčinjavajuća. Bilo je sjajno na turneji i reakcije publike u Americi su odlične. Svi muzičari (Zek Vajld, Badi Gaj, Erik Džonson), iako važe za najbolje gitariste, tako su sa „obe noge na zemlji”.

Ta turneja mi je kao da sam kod kuće. Sjajno je biti i jedina dama među 16 gitarista, ali nadam se da će ubuduće zvati još žena, jer gitara postaje ženski instrument. Kada sam počinjala, žene su bile u senci, i nije mi bilo nimalo lako da kažem: ovo su moje ideje i ovako ćemo da radimo, ali insistirala sam na tome i to je neophodno ako želimo da vidimo više žena na sceni.

Najviše se radujem svirkama u Srbiji

Ima li razlike kada stanete pred srpsku publiku i obožavaoce u Holandiji ili Americi?

Apsolutno! Ako mogu da izdvojim jedan od koncerata u ovoj godini, kome se radujem, to je predstojeći u Beogradu. Volim da sviram svuda, naročito u Americi, ali naša publika mi je najomiljenija. Ona me prati od početka, i zato mi je zadovoljstvo da sviram u svojoj zemlji. Još mi je draže što prate ono šta radim u Americi. Iako diskografski nisam prisutna u Srbiji, publika zna šta radim, zato što to želi.

Da niste otišli u Holandiju da studirate, da li biste danas bili tu gde jeste?

Da sam ostala u Srbiji, sigurno ne bih stigla do Amerike. Svako ko iole sebe ozbiljno shvata kao bluz muzičara, mora da nađe načina da dođe u Ameriku. Bluz muzičari rade i u Holandiji i Nemačkoj ceo život, ali niko za njih nije čuo. To onda nema nikakvog smisla, osim za neko lično zadovoljstvo. Mada ne volim reč nemoguće, skoro da je nemoguće da uradiš nešto u bluzu ako nisi u Americi.

Da li je to, onda, razlog što vi živite u Americi?

Meni je Amerika po mentalitetu mnogo bliža Srbiji, nego recimo Holandija. A posle šest meseci u Nju Orleansu i četiri godine u Memfisu, sad sam se preselila u Los Anđeles. Memfis je muzička Meka, a osim toga blizu si druge dve – Nešvila i Nju Orleansa. Tu sam toliko naučila o muzici.

Zainteresovala sam se sad za život na Zapadnoj obali, i u Los Anđeles sam došla naoružana južnjačkim gruvom koji ću ukrstiti sa urbanim zvukom. Dosta mojih kolega živi u Los Anđelesu, gitarska scena je razvijena, i nadam da će se život u novom gradu odraziti na moju muziku…

politika.rs